Kako je Srbiju okovao sibirski led i sneg, svako gleda da se negde zavuče, smanji radnu tempreaturu na minimum i tako preživi. To je u redu, ako se može, ali šta s onima kojima profesija diktira danonoćni teren, po ovakvim, neljudskim hladnoćama ili pustinjskim letnjim žegama?
Kao kod onog novosadskog tamburaša, „severac je duvo ‘ladan“, a pride sneg bio do iznad kolena i živin stub se strmeknuo daleko ispod 15. minusnog podeljka. Ceo grad dobrano zavejan oko ponoći, ali za divno čudo, ispred zgrade Hitne pomoći trotoar čist, što se kaže „do asfalta“. Lepo, mislim se, biće da su ja l’ komunalci ja l’ Vojska očistili da se građani u zdravstvenoj nevolji ne kližu nadomak „spasa“, ali ‘oćeš... U hodniku me dočekuje načelnik službe, doktor-primarijus Milan Božina s lopatom i metlom u rukama, otresa cipele od snega, vidim čoveku neprijatno što sam ga zatekao u težačkom poslu, nije on političar pa da lopatu uzima u ruke samo za prigodno-predizborno „sklikovanje“.
– Nemamo trenutno nijednu intervenciju ni u ambulati ni na terenu, pa da se malo osvežim – kao da se pravda dr Božina, cenim jedini primarijus u celoj Srbiji koji dokolicu prekraćuje lopatajući sneg ispred ustanove kojom rukovodi.
Dok prolazi kroz hodnik, tehničar u večernjoj smeni Zvonko Paštrović dobacuje da šef voli da se prihvati lopate posle večere pa se i oni pelcovali. Ko će komunalce dočekati! U maloj kancelariju Božina daje kraći „raport“ o službi koja spada u sam srpski vrh ove grane medicine.
– Za razliku od većine sličnih službi u Srbiji, somborska nije „protočni bojler“, u njoj se lekari zadržavaju specijalizujući baš uregntnu medicinu – objašnjava Božina, potkrepljujući to i podatkom da je od trenutno 11 zaposlenih lekara čak šest specijalista, dok su četiri mlade kolege upravo na specijalizaciji. Nijedan simpozijum i kongres urgentne medicine ne prolazi bez stručnih radova i predavanja somborskih lekara, pa među njima čak troje ima titulu primarijusa.
A onda dispečerka, sestra Tanja Vučenov, „diže uzbunu“. Poziv od pacijenta s pankreatititsom u tzv. letalnoj fazi, ima stravične bolove. Ostavljamo načelnika da dežura u ambulanti (takav raspored ove noći) i sa Zvonkom odlazimo do ambulantnog „sitroenovog“ kombija kraj kojeg već čeka dr Dragan Sretić. U polumraku kratko upoznavanje, mašem i vozaču Aleksandru Lekoviću, penjem se u zadnji deo „bolnice na točkovima“ i krećemo. Zvonko se izvinjava što je pozadi prohladno, gotovo veseo što je ovoliki sneg. Dok se, brodeći kroz snežne i ledene vagaše somborskih ulica, „sitroen“ ljulja kao lađa i zanosi zadnjim delom kao na finskom reliju „Hiljadu jezera“, raspitujem se za razlog Zvonkove veselosti.
– Ma, super, kad je ovoliki sneg svi voze kao „po jajima“, jedva da mile. Ako i bude saobraćajke, tek se čvrknu, po pravilu nikad nema povređenih.
Stižemo u potpuno zavejanu sporednu somborsku ulicu, nekim čudom Aca prilazi tik do kapije i ekipa izlazi. Malo sam oklevao bil’ i ja kod pacijenta i ta sekunda me ostavila usamljenog na ulici. Mislim, lepo je što je novinar došao, ali nemaju ljudi vremena za „estradu“. Posle desetak minuta izlazi prvo Aca i tek tad shvatam zašto se niko iz ekipe ne boji da će ostati negde zaglavljeni u snegu. Čovek ima, biće, preko dva metra u visinu i metar preko leđa. U neko doba eto ga Zvonko i doktor Dragan, koji objašnjava da su dali terapiju, predložili prevoz u bolnicu, ali pacijent, dekica, nije želeo od kuće po ovakvom kijametu. Nismo ni seli u vozilo, dr Božina javlja novu destinaciju, pacijent ima bolove u predelu želuca, pre nekoliko godina mu pukao čir, sad je u bolovima i muci. Plovimo po moru snega i za svega nekoliko minuta smo pred malenom kućicom u kojoj ne samo Aca već i moja malenkost, dvaes’ santima niža od njega, mora da se sagne da prođe kroz vrata. Pacijent čeka, prilično živahan, ali dr Sretić se ne da izbaciti iz takta. Pažljivo ga pregleda, meri pritisak, propituje. Nisam medicinar, ali nešto se ne sećam da „sam’ malo ljući pileći paprikaš“ kao kasna večera prija čirašima, koji ni propisane lekove ne piju. Dr Dragan stoički upućuje gotovo očinske savete, određuje terapiju, intravenoznu, koji Zvonko daje, pa ‘ajd dalje. Kad te krene, onda baš hoće. Šef Božina kao da je rešio da mi učini noć „zanimljivijom“ pa se prosto „ne skida“ s radio-stanice. Odlazimo na još nekoliko intervencija, i tek pred jutro vraćamo se u ambulantu u kojoj ni drugi tim, predvođen primarijusom Božinom, nije bivao bez pacijenata. Meni za tih nekoliko sati nešto dosta i samo da gledam, ali ovi ljudi, kako više posla imaju, tako izgledaju raspoloženiji i odmorniji. Pa, možda je to i normalno kad spasavaš živote ili olakšavaš ljudima muku. Ni urgentni medicinar biti nije za svakog.(Dnevnik)
