Planeta

Da li se genije rađa ili stvara?

Može li naporan rad da pobedi urođeni talenat?

Ove nedelje obeležena je godišnjica smrti slavnog kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta, jednog od najvećih muzičkih virtuoza svih vremena za kog je i sam Albert Ajnštajn rekao da "kao umetnik ili muzičar ne dolazi sa ovog sveta".

Izuzetni talenat slavnog kompozitora svakako se ne može dovesti u pitanje: sa samo četiri godine mogao je da savlada na klaviru menuet ili trio za manje od pola sata, a svoju prvu operu napisao je sa 12 godina.

Ipak, pojedini stručnjaci smatraju da su Mocartova postignuća vezana mnogo više za istrajan i naporan rad, nego za genijalnost.

"Bio sam zaintrigiran terminom 'genije', jer je on po mom mišljenju potpuno beskoristan. Zajedničke osobine mnogih ljudi koje nazivamo genijima jesu unutrašnja strast i odlučnost, često u kombinaciji sa dobrim roditeljstvom i činjenicom da su te osobe proizvodi određenih društvenih okolnosti svog vremena", smatra Fil Gabinski, autor dokumentarca "In Search of Mozart" koji se bavi životom slavnog kompozitora.

"Sve to može se reći i za Mocarta. On nije bio neki 'božanski dar čovečanstvu', već rezultat izuzetno napornog rada", dodao je.

Mišljenje Gabinskog deli i Robert Grimink, koji navodi da je Mocart još od ranog detinjstva imao veliku pomoć svog oca Leopolda, učitelja i kompozitora. Leopold, doduše, nije bio muzički genije, ali je bio dovoljno stručan da svojem sinu omogući profesionalnu obuku tokom dugog niza godina.

Iste godine kada je Mocart rođen, Leopold je objavio uticajan udžbenik o sviranju violine, a sa tri godine Mocart je već počeo da pohađa časove muzike sa svojom starijom sestrom Marijom Anom. Klavir je počeo da svira sa četiri godine, a sa pet godina napisao je svoju prvu kompoziciju.

Ali, upravo tu stvari počinju da bivaju nejasne.

Početi da svirate instrument sa četiri godine samo je po sebi impresivno, ali komponovati originalnu muziku znatno je zahtevnija stvar, pa ne čudi što postoje dokazi koji ukazuju na to da je Mocart imao pomoć svog oca. Drugo, njegov otac prestao je da komponuje baš u vreme kada je Mocart počeo da stvara svoja prva dela. Iako ne postoji konačan dokaz o tome koliki je tačno Leopoldov udeo u stvaranju Mocartovih dela, svakako postoji nekoliko važnih pitanja na koja do sada nije odgovoreno.

Leopold je, osim komponovanja, zarađivao na nastupima svoje dece, koju je predstavljao kao genijalce. Porodica bi putovala Evropom i svirala pred plemićima, tako da je u Leopoldovom interesu najbolje bilo da ljudi steknu utisak da je Mocart bio neka vrsta "nadljudskog muzičara". To, naravno, ne znači da Mocart nije imao izvanredan talenat, ili da nije bio genije, već da jednostavno nije rođen sa takvim sposobnostima.

U svojoj knjizi "Talent Is Overrated", autor Džefri Kolvin iznosi teoriju da je Mocart bio tako genijalan upravo zbog količine napornog rada koju je uložio u sviranje. Osim toga, vrlo je važno spomenuti da je Mocart, dok je putovao Evropom, provodio vreme sa nekim od najvećih kompozitora svog vremena koji su mogli da izvrše veliki uticaj na njega.

On je takođe sa 14 godina primljen na prestižnu muzičku akademiju, gde je nastavio dalje da se usavršava. Kada ga je sa 17 godina zaposlio grof Hijeronimus Koloredo lično - vladar Salcburga, Mocart je već 14 godina živeo i "disao" muziku.

Nastavio je da stvara radeći puno radno vreme kao muzičar, sa 25 napisao prvo delo koje ga je proslavilo - "Otmicu iz saraja", a kada je u ranim tridesetim godinama počeo da piše svoja najpoznatija dela, Mocart se oslanjao na svoje celo dotadašnje muzičko iskustvo.

Mocart, dakle, jeste bio briljantan muzičar i izvanredan kompozitor, ali je to postao prvenstveno zahvaljujući višegodišnjem napornom radu.

Oko 250 godina kasnije, muzičar Rik Beato, tvorac programa "Nuryl", sličan postupak primenio je na svom sinu Dilanu.

Beato je počeo Dilanu da pušta ono što naziva muzikom sa visokim stepenom informacija još dok se dečak nalazio u majčinom stomaku.

Proces je nastavljen po rođenju, a osim slušanja muzike, Beato je svog sina postepeno upoznavao sa brojnim instrumentima, prvo u vidu igračaka, a onda i prelaskom na konkretne stvari.

Rezultat?

Dilan je naučio da prepozna tonove mnogo pre nego što je naučio njihove nazive, uključujući akorde i modove. Istim putem pošla je i njegova mlađa sestra.

Iako je sam program i dalje predmet brojnih rasprava jer dokaza za njegovu efikasnost i uspešnost još nema (jedini korisnici za sada su Dilan i njegova sestra), a teorija o Mocartovom efektu davno odbačena, Dilanove vanserijske sposobnosti svakako se ne mogu dovesti u pitanje.

Čini se da se ovde priča o Mocartu ponavlja, jer Beato jeste talentovan muzičar, ali nije muzički genije, a upravo je rad sa Dilanom od njegovog detinjstva omogućio maksimalno ostvarenje potencijala ovog dečaka.

Muzika, naravno, nije jedina oblast u okviru koje je napornim treningom moguće postići izvanredne rezultate.

Mnogima je poznata priča o sestrama Polgar, šahovskim prvakinjama koje su se uzdigle na vrh onoga što se do tada smatralo pretežno muškim sportom.

Njihov otac, psihilog Laslo Polgar, kao student se izuzetno interesovao za proučavanje inteligencije i genijalnosti. Bio je čvrsto ubeđen u to da se "geniji ne rađaju, nego stvaraju".

"Prilikom proučavanja života genija, primetio sam da je kod svih njih postojala jedna zajednička stvar. Počeli su sa obukom od malih nogu, a njihov trening bio je vrlo intenzivan", rekao je.

Laslo je znao da će svoju teoriju najbolje dokazati tako što će je primeniti na sopstvenoj deci.

Za očinstvo je počeo da se priprema još pre nego što je upoznao svoju buduću suprugu, proučavanjem biografija 400 najgenijalnijih ličnosti svih vremena, od Sokrata do Ajnštajna.

Godine 1965. počeo je putem pisama da se udvara Ukrajinki Klari, što je u ono vreme bila uobičajena pojava. U jednom od pisama izložio joj je svoje planove, tvrdeći da je "sposoban da pretvori bilo koje dete u genija, samo ako pronađe ženu koja če biti voljna da mu pomogne u tome". Klara je pristala na eksperiment, iako joj je u prvi mah sve delovalo kao ludost.

Par se venčao 1967. godine, a nakon dve godine rođena je njihova prva ćerka, Žužana.

"Žužanin uspeh trebalo je da bude dramatičan, tako da niko ne dovodi u pitanje njegovu autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da je njihova predstava o izuzetnosti bila pogrešna. A onda mi je sinulo: šah! Zašto šah? Jer je objektivan", rekao je jednom prilikom Polgar.

Polgar je Žužanu oko njene četvrte godine počeo da podučava esperanto jeziku, kao i nemačkom, engleskom, ruskom i hebrejskom. S obzirom na to da je pre braka u jednoj školi predavao matematiku, lekcije su uključivale i višu matematiku i šah.

Žužani se od svega što je učila najviše svideo šah.

"Naš otac je zaista mogao od nas da napravi prvake u bilo čemu, ali ja sam se u četvrtoj godini opredelila za šah. Volela sam šahovske figure. Bile su igračke za mene", rekla je.

Četiri meseca nakon što je upoznata sa osnovama igre, koje je brzo i uspešno savladala, Žužanu je otac odveo u jedan šahovski klub u Budimpešti, gde je porodica živela.

Devojčica je počela da niže pobede nad odraslima, pa je trening uskoro postao intenzivniji. Kao posledica, Žužana je sa četiri godine osvojila svoj prvi turnir.

Sa 12 godina postala je prvak svetskog turnira u šahu za devojčice ispod 16 godina, sa 15 dospela na vrh liste najboljih svetskih šahistkinja, a na nekoj od prve tri pozicije nalazila se 23 godine zaredom. Titulu velemajstora osvojila je 1991. godine, a naročito je zanimljivo što je ujedno time postala i prva žena koja je postala velemajstor ne zahvaljujući obuci u okviru Svetske šahovske federacije, već turnirima.

Laslo i Klara dobili su u braku još dve devojčice, Sofiju i Judit, koje su prošle kroz istu obuku i takođe postale velemajstori, pri čemu se Judit smatra najboljom šahistkinjom svih vremena.

Eksperiment je, dakle, bio uspešan.

Pitanje koje se postavlja jeste da li su sestre Polgar ostvarile toliki uspeh zahvaljujući svojoj genijalnosti, ili je za to velikim delom zaslužna pažljivo planirana obuka njihovog oca?

Istraživanja u okviru kojih je pročavana Žužanina radna memorija - kognitivna funkcija koji omogućava obavljanje radnji poput igranja šaha, pokazale su da njen mozak postiže nešto što bi u stvarnosti trebalo da bude nemoguće: potrebno joj je svega tri sekunde da upamti raspored svih figura na šahovskoj tabli. Ovaj podatak deluje krajnje impresivno ako se uzme u obzir da prosečna osoba za nekoliko sekundi da može upamti samo oko sedam informacija. Ipak, uzrok ove vrlo neobične pojave krije se u Žužaninoj specijalnoj sposobnosti - njen mozak pamti položaj šahovskih figura po grupama, a ne kao pojedinačne celine. Kada je trebalo da pamti pojedinačne figure, Žužana je ostvarivala iste rezultate kao prosečan čovek.

Žužana je do svoje desete godine upamtila oko 100.000 različitih kombinacija šahovskih figura, a druga istraživanja pokazala su da je kod nje tokom igre aktivan isti deo mozga koji je zadužen za prepoznavanje ljudskih lica. Zahvaljujući tome, za razliku od amatera koji veliki deo vremena utroše na razmišljanje, Žužana šah igra intuitivno, a ne logički. Ona najbolje poteze povlači bez razmišljanja, i u stanju je da predvidi naredni potez protivnika još pre nego što ga on povuče, zbog čega igrači ponekad imaju utisak kao da im čita misli.

Žužana danas svog sina podučava šahu na isti način na koji je to činio njen otac, kojem je zahvalna na svemu što je uradio za nju. Dečak je, naravno, krenuo stopama svoje majke.

Izvor: B92

Tagovano
Share this article

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top