ponedeljak, 11 septembar 2017 00:00

Šta je danas muškarac s tetovažom JNA?

Leto na izmaku otkrilo je po plažama do sada neviđenu masovnost tetovaža, kao i među njima nezamislivu smelost izraza, ali je još više "sateralo u ugao" muškarce s "JNA motivima", nekada dominantnu grupu tetoviranih na području bivše države.

Hiljade muškaraca koji su iglama na svoja tela nanosili vidljive podsetnike na služenje vojnog roka, prošlo je kroz salto istorijskih zbivanja. U njima je ta vojska najpre postala neprijateljska, a potom nestala, pa ih znakovi s podlaktica ili ramena ponekad više zbunjuju nego što bistre njihova sećanja, objašnjavaju stručnjaci.

Osim medija i brojnih foruma, tema već duže vreme pobuđuje zanimanje antropologa, koji su o njoj poslednjih godina objavili nekoliko naučnih rasprava. Ističu se tekstovi Sandija Abrama iz Ljubljane u hrvatskom časopisu "Etnološka tribina" i mlađeg kolege iz Splita Duje Dorotke u poslednjem broju časopisa "Ethnologica Dalmatica".

Mnoštvo specijalnih znakova
Popularnost JNA tetoviranja bila je različita od kasarne do kasarne i zavisila je od vremena nastanka. Dok je najstariji Dorotkin svedok iz 1950. godine bio jedini u svojoj četi koji se tada tetovirao, šezdesetih i sedamdesetih godina se od 30 do čak 90 posto vojnika, prema neslužbenim procenama, podvrgavalo toj tehnici trajnog samooznačavanja.

Vojnici su se najčešće tetovirali ručno, iglom koju je imao svaki od njih. Ona bi bila omotana koncem umočenim u neki tekući pigment. Boja bi poticala iz hemijske olovke, od tinte ili najčešće crnog tuša, koji se u tadašnjoj vojsci mogao svuda naći.

Likovni motivi najviše su obuhvatali napis JNA, godinu početka i mesto odsluženja roka, zatim eventualno oznaku jedinice, roda vojske i sl. Potom su dodavali imena devojaka, omiljenih klubova, likove sirena - naročito mornari - orlove, oružje, strip-junake, političke motive, imena bendova itd.

Radilo se o mnoštvu specijalnih znakova - na telo nije doslovno preslikana tadašnja dominantna ideologija, nego su se u toj eklektičnoj celini često našli zajedno politički likovi, simboli sreće, razna fauna, ljubavno-empatični znakovi i mitološka bića, ističe Abram.

Sličan kontekst, različiti doživljaji
Kontekst u kome su se vojnici tetovirali bio je u velikom broju slučajeva sličan. Činilo se to u slobodno vreme podalje od očiju pretpostavljenih. Naime, u JNA je tetoviranje bilo formalno zabranjeno, no zabrana se nije strogo poštovala, naročito ako motivi nisu bili previše subverzivni. Ionako, većina je "starešina" imala pod uniformom slične oznake, objašnjava Abram i napominje da je mnogo njegovih sagovornika bilo socijalizovano s vojničkim tetovažama preko tela svojih očeva.

No, tetovaže su za svakog imale lični doživljaj i bile deo intimne životne priče. Iza one najstarije, iz 1950, krije se priča o nalivperu koje je siromašni dečak izronio s potonulog italijanskog broda za vreme rata i poneo ga sa sobom u vojsku, piše Dorotka.

Drugi, inače uzoran vojnik, tetovirao se nakon što mu je zbog izbijanja sukoba na Kosovu produžen vojni rok.

Treći primer je Slovenac koji je služio "mrtvu stražu", gde su psihološke napetosti uobičajena stvar, a odnosi među ljudima specifični. Jednom je shvatio da je jedni od vojnika koji nema tetovažu, pa je zaključio kako je bolje da sam sebi nešto istetovira nego da to nekome od njih padne na pamet.

JNA kao velika tattoo konvencija
Ta napeta situacija upućuje na sličnost vojničkih tetovaža sa zatvorskim. Prema literaturi, zatvorenici, ljudi kojima je u zatvoru sve oduzeto, tetoviranjem se inate vladajućem režimu. Tetoviranje je u zatvorima subverzivni telesni akt kojim zatvorenik preuzima vlast nad svojim telom i izaziva sistem koji pokušava da ga kontroliše, ističu autori.

Tokom prve polovine 20. veka tetovirali su se uglavnom mornari, zatvorenici i još neke grupe. Potom, tetoviranje verno sliede pripadnici triju civilnih pokreta iz druge polovine dvadesetog stoljeća: feminističkog, gay i New age pokreta.

Oni su tetovažama izražavali bunt protiv nekih ustaljenih društvenih konvencija, naročito kako bi izrazili otpor protiv socijalne kontrole nametnute opšteprihvaćenim pojmom lepog, ističe Dorotka i dodaje: uzimajući telo "u svoje ruke" oni su namerno prkosili nekim patrijarhalnim i konzervativnim društvenim normama.

Na to se nadovezalo doba preispitivanja ustaljenih normi, tokom kojeg se tetoviranje proširilo na pripadnike srednje i gornje klase. Širenju tetoviranja na Zapadu sedamdesetih godina uveliko su doprinele slavne ličnosti poput Dženis Džoplin, podseća Abram u jednom intervjuu. Ta "renesansa tetovaže" uticala je i na njenu masovnost u JNA, smatra Dorotka.

Kod nas je JNA nehotice preuzela ulogu glavnog promotera moderne tetovaže, objasnio je Abram podsetivši da je to bilo "zlatno razdoblje" Jugoslavije, sve do smrti Josipa Broza, pa se taj ponos preneo i na kožu. Tako, JNA nije bila samo "kovačnica bratstva i jedinstva", nego zapravo i velika tattoo konvencija, dodaje Abram.

Kako se nose sa stigmom
JNA tetovaža danas pre svega dokazuje služenje vojnog roka u Jugoslaviji, kaže Abram. Ići u vojsku u ruralnom društvu bila je svojevrsna potvrda da si zdrav, a to je "mladoženjama" bila poželjna oznaka.

Međutim, u velikom broju slučajeva JNA tetovaža danas znači stigmatizaciju, zato nositelji oznake često preispituju značenja tetovaža. Najčešći je odgovor: "Takva su bila vremena".

Neki nositelji JNA tetovaža ne osećaju se stigmatizovano. Dorotka je zabeležio sledeće riječi izvesnog Milivoja: "Niti bih skidao, niti prikrivao, ni ništa. Neka stoji ovako, ko voli neka gleda, a ko ne voli neka ne gleda. Ja sam to služio i to je meni ostalo, ne mogu ja od toga uteć, jel tako? A se neko toga srami. Zašto si, govore, napisao JNA? Pa šta ima veze, a de si ti bio? Bio si u JNA i gotovo".

No, Abram je sreo sagovornike koji su odbijali da razgovaraju o svojim tetovažama, a neki su ga i psovali. To znači priziv, možda i kajanje, odnosno unutrašnje odbijanje vidljivosti toga znaka, objašnjava Abram.

Prekrivanje i uklanjanje tetovaža
Možda više od reči govore pokušaji bivših vojnika da uklone svoje tetovaže, ističe Abram i navodi dva najčešća načina uklanjanja. To su skarifikacija, odnosno prekrivanje drugom tetovažom, na primere, da se reč "JNA" pretvori u "ONA"; te kauterizacija ili spaljivanje, odnosno hirurško uklanjanje tetovaže.

Tetovaža je obično i ulepšavanje tela, ali skarifikacija se ne može takvom smatrati, napominje Abram - ona je odraz srama i prikrivanja toga srama, odnosno žaljenje za prošlošću.

Tetoviranje i brisanje tetovaže dva su suprotstavljena čina. Kod JNA tetovaže se na telo preslikavala tada dominantna ideologija jugoslovenskog socijalizma. Kod uklanjanja se radi o preoblikovanju tela u postsocijalističkom razdoblju, o uklanjanju toga pečata s očiju javnosti.

Brisanje tetovaže je povezano s osjećajem srama i treba ga uzeti kao konstitutivni deo zaborava pojedinaca. Brisanja na telu je preduslov za brisanje u memoriji, zaključuje Abram.

Dorotka, međutim, smatra da tetovaže ne kvalifikuju nužno njihove nosioce kao nostalgične pojedince niti da se oni zbog toga osjećaju stigmatizovani. Tetovaža je, smatra on, figura sećanja koja pomaže u rekonstrukciji prošlosti koja je preživela različite istorijske lomove.

Izvor: N1

Objavljeno u Planeta

Spasao je živote 280 vojnika, spasao je grad Varaždin od razaranja a osuđen je i u Srbiji i u Hrvatskoj *Srbiji ne trebaju živi ljudi, nego mrtvi heroji da pozlate njenu istoriju, držao mu je "patriotsku lekciju" general Gojko Krstić, glavni kadrovik tada već srpske JNA

Vlado Trifunović, general JNA dok ona to još beše, tiho kao što je i živeo, umro je 15. januara na VMA u Beogradu.

 

Nakon svih nepravdi, tortura i teških bolesti, živeći bezmalo četvrt veka u ćumezu od devet kvadrata, zauvek je otišao čovek koji je svojom mišlju i delom bio protiv rata i ratnih zločinaca, ratnih planera i profitera... Za mlađe koji ne znaju i one koji slabije pamte, evo ko je bio Vlado Trifunović, čovek kome su za isto delo sudile tri zaraćene države - Srbija, Hrvatska i Slovenija.

Čovek humanista

Nakon sedam dana odbrane od napada mnogostruko brojnijih i bolje opremljenih hrvatskih paravojnih snaga u Varaždinu 21. septembra 1991. general Vlado Trifunović, komandant 32. korpusa JNA, koga je izdala njegova vrhovna komanda, u gotovo bezizlaznoj situaciji lično zarobljava dvojicu čelnika protivničke strane. Pregovarajući potom uspeva da iz opsednutog garnizona izvuče oko 280 svojih mladih vojnika i oficira, a građane Varaždina poštedi smrti i razaranja. Sama Trifunovićeva vojna operacija izvlačenja kroz 400 km protivničke teritorije, bez ijednog ispaljenog metka sa obe strane, predstavlja etički i vojni podvig, pravi trijumf razuma u vreme planiranih i dogovaranih zločina i smrti. Gledano, pak, iz uglova nacionalističkih državotvoraca i ratnih profitera u Beogradu i Zagrebu, Trifunović je izveo "izdajnički čin" na koji će koordinirano odgovoriti obe zaraćene strane. Naime, zato što je izvedenom operacijom spasao ko zna koliko ljudskih života svojih vojnika i građana Varaždina, te tako Miloševićevim i Tuđmanovim stratezima doveo u pitanje dalje planove, General je morao da bude drastično kažnjen. Za primer svakom drugom oficiru koji bi se usudio da krene njegovim putem protiv njihovog rata. I zato, umesto da se strategija izvlačenja komandanta Trifunovića odmah pošalje svim jedinicama JNA u opsednutim garnizonima, čime bi se, gotovo sigurno, izbegle žrtve u Bjelovaru, Sarajevu, Tuzli... Vladi Trifunoviću se sudi i u Srbiji, i u Hrvatskoj, a potom čak i u Sloveniji ! U Srbiji za, navodnu, izdaju, u Hrvatskoj i Sloveniji za "ratne zločine"! Časni i hrabri čovek, jedan od najboljih i najstručnijih generala JNA, ne verujući da mu se sudi zato što je spasao iz opsade i vratio žive 280 vojnika i oficira, odnosno, zato što nije razorio grad Varaždin, tražio je objašnjenje od svojih pretpostavljenih...

- Srbiji ne trebaju živi ljudi, nego mrtvi heroji da pozlate njenu istoriju, držao mu je "patriotsku lekciju" general Gojko Krstić, glavni kadrovik tada već srpske JNA.

- "Nisi smeo da ih vratiš žive, trebalo je svi da izginete" - siktao je ovaj "veliki srpski" rodoljubac i smrtoljubac, nesebični dobrovoljni davalac tuđe krvi i života.

Montirani proces

Nakon dve oslobađajuće presude vojnog suda u Beogradu, na trećem, montiranom procesu u jesen 1994, pred većem vojnog tužioca pukovnika Radomira Gojovića, koji je za tu priliku dekretom pretvoren u sudiju, general Trifunović biva osuđen na 11 godina zatvora. Nekoliko meseci pre toga, on i njegov zamenik, pukovnik Berislav Popov (dok je Trifunović pregovarao o izvlačenju - Popov je sa svojim vojnicima onesposobljavao oružje ) već su pred Okružnim sudom u Varaždinu, zbog navodnih ratnih zločina, osuđeni u odsustvu na po 15 godina zatvora.

Konačno, ceneći "dobre" rezultate SRJ i Hrvatske, i Slovenija u leto 1995, pod optužbom za navodne "ratne zločine protiv civilnog stanovništva" - kreće u progon generala Vlade Trifunovića. Po svoj prilici, preventivno i samoodbrambeno. Naime, za vreme nikad razjašnjenog sedmodnevnog rata u Sloveniji u proleće 91, pripadnici tamošnjih paravojnih formacija ubili su u području Gornje Radgone pet starešina i vojnika varaždinskog korpusa regularne JNA. Zbog ovog ratnog zločina slovenački Helsinški komitet zapretio je podizanjem optužnice protiv svog tadašnjeg vojnog i državnog rukovodstva, ali sama ta činjenica nije zasmetala dobroj međudržavnoj saradnji SRJ i Slovenije u istrazi protiv generala Trifunovića. Za potrebe slovenačke istrage njega, generala JNA, saslušava istražni sudija Okružnog suda u Beogradu. Toliko o koordiniranoj srpsko-hrvatsko-slovenačkoj "borbi" protiv "zajedničkog neprijatelja" generala Trifunovića.

U januaru 1996, pod pritiskom demokratske javnosti, Zoran Lilić, predsednik SRJ, oslobađa generala Trifunovića i njegove saborce, pukovnike Raduškog i Popova, daljeg izdržavanja kazni u zatvoru, što ne znači da su one i ukinute. Ne, sve dok je postojalo "patriotsko" vojno pravosuđe, "proslavljeno" stotinama svojih "predmeta ratnih zločina", kojima se Srbija brukala i bruka u sudovima po Evropi i kod kuće ( slučajevi: Jurišić, Ganić, Purda, Divjak...), "srpsko patriotsko bratstvo" je odbijalo sve molbe i svaki pokušaj obnove procesa Vladi Trifunoviću i njegovim saradnicima Raduškom i Popovu.

Tek je ukidanjem vojnog tužilaštva i sudova, a nakon koordinirane akcije stotina NVO i lista Danas, bilo moguće da Vrhovni sud Srbije 2010. ukine presude a Republičko tužilaštvo povuče optužnicu protiv generala i drugova. Time je u Srbiji pravno ali ne i faktički - stavljena tačka na Aferu Trifunović.

Bratstvo ne prašta

U zemlji Srbiji, državi vladavine prava jačeg, gde skoro svaki osuđeni i neosuđeni ratni zločinac ili ratni profiter ima vilu, kuću ili bar stan dobijen od države, general Vlado Trifunović je dvadeset pet godina preživljavao i skončao u sobičku vojne zgradurine u Karađorđevoj 50 u Beogradu. Ophrvan bolešću, posledicama teških operacija i smrću sina Darka, ponekad je rezignirano zavideo na hotelskom komforu i tretmanu koji uživaju u Sheveningenu optuženi za najteže ratne zločine.

I pored pravosnažnih presuda i odluka Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije, ministarstva odbrane su se godinama uspešno borila i izborila da ovaj čovek do kraja života ne dobije stan koji mu po zakonu pripada. Bila je to kontinuirana politika osvete i odmazde "srpskog bratstva" prema "srpskom izdajniku" zbog presedana koji je izveo u Varaždinu septembra 1991. Zbog dela kojim je general Vlado Trifunović sprečio tragediju svojih vojnika i građana Varaždina - dovodeći ujedno u pitanje kako samu suštinu potonjih bratoubilačkih ratova tako i interese nacionalističkih režima, ideologa i ratnih profitera u Beogradu, Zagrebu, LJubljani, Sarajevu, Banjaluci...

Uvek željan svojih četvoro unuka koji žive u Zagrebu, govorio je kako ih ima i još preko dvesta, bar po jednog od svakog vojnika koga je spasao. Do poslednjeg trenutka nadao se da će mu i u Hrvatskoj, kao u Srbiji i Sloveniji, biti poništena nepravedna presuda. Pritisnut kancerom i posledicama moždanog udara, znao je da mi kaže kako neće umreti dok pravda ne bude zadovoljena.

Duboko pogođen smrću Vlade Trifunovića - ponosan sam što smo bili prijatelji i što je Danas vodio akciju za njegovu rehabilitaciju.

Neka ti je večna slava i hvala, dragi Generale!

Izvor: Danas

Objavljeno u Vojvodina/Srbija

Republička direkcija za imovinu raspisala je oglas radi otuđenja nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije, a među ponuđenom vojnom zaostavštinom nalazi se i somborski Dom vojske, koji je nešto starijim Somborcima još uvek u sećanju kao „Dom JNA“. Vojni kompleks Kluba vojske na Vencu Radomira Putnika sastoji se iz prizemlja, dva sprata i potkrovlja ukupne površine 4.195 kvadratnih metara. Na prodaju je ponuđen i metalni kiosk, površine 23, kuglana od 247, odnosno letnja pozornica površine 69 kvadrata, tako da ukupna površina objekata ponuđenih na prodaju iznosi 4.544 kvadratna metra.

Klub Vojske je ponuđen na prodaju po sniženoj početnoj kupoprodajnoj ceni, u iznosu od 1.631.165 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem zvaničnom kursu NBS, piše u pozivu, pošto evidentno nije uspela prva, prošlogodišnja prodaja objekta koji je mnogim starijim Somborcima ostao u lepom sećanju kao jedno važno mesto društvenog i kulturnog života grada. Tu je decenijama radio najveći bioskop, odvijale su se kulturno-umetničke manifestacije, a pamte se igranke u velikoj bašti koja se takođe našla „na dobošu“.

Prilikom prvog oglašavanja prodaje Doma vojske u Somboru, u decembru prošle godine, ponuđač, odnosno Vojska Srbije, je kao početnu cenu odredila nešto preko dva miliona evra, što je očigledno bilo previše za eventualno zainteresovane. Među onima koji su pokazali interes je bila i lokalna samouprava, čiji je prvi čovek, gradonačelnik Saša Todorović, tada izjavio da je grad načelno zainteresovan za ovaj impresivni, ali odavno zapušteni i ruinirani objekat.

Ova načelna, a očigledno do sada nerealizovana namera varoških vlasti je bila inicirana brojnim „projektima“, koji su podrazumevali drugačiju namenu impresivnog zdanja na samom obodu pešačke zone. Predlozi su varirali od onog da se uz pomoć ovdašnjeg Pedagoškog fakulteta u Somboru otvori još neka državna visokoškolska ustanova, kako bi u dogledno vreme kolevka srpske novovekovne pismenosti postala univerzitetski centar, pa sve do onog da se u zgradu Doma vojske preseli gradska administracija i ovdašnja Policijska uprava. Time bi njihovo današnje sedište, zdanje Skupštine grada, poznatije kao Županija, u potpunosti promenilo namenu i kao jedan od zaštićenih spomenika kulture služilo za reprezentativne i događaje kulture.

U prvobitnom, decembarskom, pozivu za prodaju vojne imovine našlo se mesta i za nekadašnju kasarnu „Narodni heroj Radivoj Ćirpanov“, koja se nalazi odmah pored bolničkog kompleksa „Dr Radivoj Simonović“, ali i pored najava da bi ovaj objekat mogao da pretrpi prepravke ne bi li i on postao medicinska ustanova, sve je ostalo samo na planovima.

Planovi za aerodrom

Somborci su zainteresovani i za sudbinu nekadašnjeg vojnog aerodroma na pola puta do Apatina, za koji se decenijama unazad protežu nerealni planovi o prerastanju sadašnje baze Prvog centra za obuku Vojske Srbije u civilnu putničku i kargo vazdušnu luku. Poslednji tračak nade da bi se nešto od planova o civilnom aerodromu moglo i ostvariti, dala je nedavno republička ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović, koja je prilikom posete Somboru potvrdila da je o tom problemu razgovarala sa gradonačelnikom Todorovićem, te da bi i somborski, sada isključivo sportski, aerodrom mogao da uđe u Javno preduzeće „Aerodromi Srbije“, čije je formiranje nekoliko puta u proteklih godinu dana najavljivala kao potpuno izvesno.

izvor: Dnevnik

Objavljeno u Drugi pišu

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top