U NIZU događaja iz bogate istorijske prošlosti Sombora, posebno mesto zauzima otvaranje prve pošte na ovim prostorima još krajem 18. veka. U jednoj od dve zgrade preostale iz turskog vremena, na uglu današnje Ulice Ernesta Kiša i Venca vojvode Petra Bojovića, 1. septembra 1789. godine otvorena je prva pošta kojom je, u privatnoj režiji, rukovodio Bertalan Volf. On je rodonačelnik porodične loze koja je kroz niz generacija pružala Somborcima poštanske usluge i ovu varoš činila značajnim poštanskim čvorištem na Balkanu.

Volf se prihvatio odgovorne dužnosti da za povereni poštanski posao obezbedi ljude, kola i konje za prenošenje pisama, paketa i novca. Taksu je, po važećoj tarifi, naplaćivao od korisnika poštanskih usluga. Namesničko carsko-kraljevsko veće u Budimu je 14. avgusta 1789. godine upozorilo Bačko-bodrošku županiju, čije je sedište bilo u Somboru, da će uvođenjem novih poštanskih linija, od Subotice preko Sombora, do Bezdana i Osijeka, od Sombora preko Gakova, do Gare i Baje, biti ojačana veza između Segedina i Subotice, pa je u Horgošu otvorena poštanska stanica. Sve distributivne linije su počele s radom 1. septembra 1789.

Zbog što boljeg obavljanja posla, “pošmajstor” je od grada Sombora besplatno dobio 15 jutara livade na Bukovcu za ispašu i pripremu sena za poštanske konje. Za transport pisama i paketa, kako svedoči za “Vojvođanske priče” Milan Stepanović, somborski istoričar, služila je u to doba i diližansa koja je iz Sombora put Temišvara krenula nešto ranije, 1764. godine, a prvi poštanski sanduci na usluzi 13.360 žitelja tadašnjeg Sombora našli su se 1890.

Pored Bertalana Volfa, zasebnu poštansku službu u Somboru imali su Grad-magistrat i Županija. Mihajlo Stojačić bio je poštar grada, leti je dva puta nedeljno odlazio u Baju, zimi jednom. Nagodio se sa županijom da njenu poštu takođe donosi iz Baje i da je tamo uručuje.

Po Bertalanu Volfu nazvana je jedna somborska ulica, i ona se pružala južnije od Male pravoslavne crkve (1989. godine to je bila Ulica Ernesta Kiša, ranije Jevrejska). Ne samo po nazivu ulice, nego i prema urbanističkom planu Sombora iz 1808. godine, utvrđeno je da se pošta nalazila naspram Male pravoslavne crkve, na uglu kasnije Jevrejske ulice, odnosno Ernesta Kiša. Pošta je bila u prizemnoj kući sa visokim krovom (1989. godine zgrada je bila pod biber-crepom). Pre rata u njoj je stanovao i privređivao obućarski majstor Radivoj Tucakov.

O poštanskoj porodici Volf nema posebnih podataka. Prihod su ubirali od poštanskih usluga, slobodno s njim raspolagali, uz obavezu da se povereni poslovi savesno i na vreme obavljaju. Nije poznato s koliko je ljudi raspolagao Bertalan Volf krajem 18. i početkom 19. veka, ni koliko je pošta imala kola i konja, niti je poznato kakav je bio promet pisama, novca i paketa.

Trebalo je da prođe više od osam decenija da se poštanski saobraćaj prema Subotici, Segedinu i Budimpešti poboljša. To se dogodilo 1874. godine, a pisma i novac su se ovim pravcima i dalje prenosili tri puta nedeljno. Pošta se iz Sombora otpremala u podne, a pisma se strankama uručivala sutradan izjutra, posle osam sati, čim se pošta otvori. Kako je obim poštanskog saobraćaja postajao veći, nametnuo se i problem zapošljavanja većeg broja ljudi, a trebalo je više kola i konja.

Diližansa (brza kola), koja je prevozila u prvom redu ljude, polazila je iz Sombora za Temišvar svakog drugog četvrtka, navodi Stepanović. Gotovo vek pošto je proradila pošta, počelo je uvođenje telefona. Ministarstvo pošta Austrougarske je 1893. godine odobrilo plan postavljanja gradske telefonske mreže u Somboru, i upravo te godine ovde su zazvonili prvi telefoni.

Podataka o poštanskom životu u Somboru do Drugog svetskog rata bilo je savim malo. Nije sačuvana arhivska građa, pa je teško pretpostaviti šta se sve činilo i postiglo na unapređenju poštanskog saobraćaja.

Telefon za varoškog baštovana

KADA je o telefonima reč, veza sa centralom se uspostavljala induktorskim putem (okretanjem ručice) i preko nje se dobijao traženi broj. Prvi telefoni su postavljeni u kancelariji velikog bačko-bodroškog župana, podžupana, somborskog gradonačelnika, policijskog kapetana, kao i u bolnici. Potom je telefonska veza uvedena varoškom baštovanu, vatrogascima, železničkoj stanici, vojničkoj kasarni i drugima.

Izvor: novosti.rs

Objavljeno u Somborske vesti

Linije iz Naska su ogromni geoglifi, odnosno crteži koji se nalaze u južnoj pustinjskoj regiji Perua u blizini istoimenog grada Naska. Prostiru se na području od oko 500 kilometara kvadratnih. Neke su dužine i do 20 kilometara.

Postoje u obliku trougla, kao i različitih figura, ljudi, majmuna, ptica i kitova, veličine od deset do nekoliko stotina metara. Najbolje se mogu videti iz aviona ili putem satelita.

Generacije naučnika istražuju njihovo poreklo, pitajući se kako su ovi ogromni geoglifi nastali, pogotovo imajući u vidu činjenicu da sami njihovi stvaraoci nisu mogli da ih vide. Zahvaljujući analizama satelitskih snimaka, naučnici veruju da su pronašli pravu pretpostavku nastanka Naska linija. A to je bio najvredniji pustinjski resurs - voda.

"Ljudi su bili u mogućnosti da koriste podzemne vode za navodnjavanje, za poljoprivredne aktivnosti kojima su se bavili. To je bio način da pretvore pustinju u baštu", kaže Rosa Lasaponara, istraživač Nacionalnog istraživačkog saveta iz Rima, koautorka prošlogodišnje studije koja se bavila ovim linijama.

Naučnici su, u blizini linija, uočili spiralne otvore nazvane "pukitos". Satelitski snimci su im omogućili da uoče i identifikuju podzemne kanale za vodu koji povezuju ove spiralne otvore. Tako su shvatili da su oni deo drevnog, ali za to vreme veoma naprednog, akvadukt sistema.

Podzemna voda je tekla kroz kanale do nastanjenih delova tog regona, gde se narod Naska bavio poljoprivredom. Vodu su pokretali spiralni "pukitosi", tako što bi je snaga vetra gurala unutra ubrzavajući je niz spirale u sistem podzemnih kanala.

Naučnici su do sada, uglavnom, pretpostavljali da linije iz Naska imaju veze sa vodom, ali da je njihova uloga bila samo ceremonijalna.

"Veoma je jasno da su 'pukitosi' i linije iz Naska deo istog sistema, budući da je voda tim ljudima bila način da prežive u pustinjskom okuženju", kaže Lasaponara i dodaje da su linije bile i način da se ljudi zahvale bogovima za vodu.

Ipak, neki još veruju da su ove linije predstavljale poruke tog naroda poslatu drevnim vanzemaljcima.

Izvor: B92

Objavljeno u Planeta
ponedeljak, 20 februar 2017 00:00

Šta se zaista dogodilo sa Vitezovima Templarima

Mnoge pojave iz prošlosti okružuje misterija, ali nijedna ne raspaljuje toliko mašte kao Vitezovi Templari.

Od njihovih skromnih početaka na Bliskom istoku do konačnog pada u Parizu nekoliko vekova kasnije, priča o njima inspirisala je mnoge filmove, knjige, pa i video igre.

Postoji mnogo oprečnih mišljenja o njihovom nasleđu jer o njima ima vrlo malo pouzdanih podataka.

Nakon krvavog kraja Prvog krstaškog rata, hrišćani su preuzeli kontrolu nad Svetom Zemljom. Nakon što se vest pročula Evropom, na hiljade hodočasnika i putnika krenulo je ka Jerusalimu. Međutim, put iz unutrašnjosti prema lukama na obali bio je opasan i razbojnici su pljačkali i ubijali mnoge nedužne putnike.

Francuski vitez Ig de Pejen smatrao je da bi rešenje za taj veliki problem moglo biti stvaranje monaškog vojnog reda koji će štititi putnike na putu ka Svetoj Zemlji.

Kralj Balduin II Jerusalimski je podržao tu ideju, a novi red dobio je naziv “Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonova hrama".

U početku je u redu bilo samo devet vitezova koji su se oslanjali na donacije crkve i plemića. Na njihovom grbu bila su prikazana dva viteza na jednom konju koji se bore u ime Hrista.

“Vitezovi Templari”, kako su se kasnije preimenovali, stalno su dobijali vojnu i finansijsku pomoć, pa čak i udeo u preduzećima, što im je obezbedilo stabilan rast prihoda. Tokom sledećih nekoliko godina red je toliko napredovao u finansijskom i brojnom smislu, da su pojedini članovi odlučili da osnuju neke od prvih evropskih banaka. Uz veliko bogatstvo, bila je važna i podrška Crkve.

Godine 1139. tadašnji papa je proglasio instituciju Vitezova Templara moćnijom od zakona, pa su članovi mogli nesmetano da se kreću preko granica država i sprovode svoju volju.

To je značilo i da postaju velika politička sila, što je bilo potpuno suprotno njihovoj prvobitnoj nameni.

Plemići koji su putovali u inostranstvo, često su na određeno vreme davali svoj celokupan posed u njihove ruke, pa je red, koji je trebalo da bude simbol skromnosti i siromaštva, postao neka vrsta multinacionalne kompanije.

Iako je njihova vojna moć na Bliskom istoku počela da slabi, rasla je njihova politička moć u Evropi, što je uznemirilo plemstvo. Većina članova visokog staleža imala je barem neki dug prema Templarima, a jedan od najvećih dužnika bio je francuski kralje Filip IV, poznat po nadimku “Lepi”.

Ratovi s Engleskom doveli su ga u velike dugove, kao i napori da svrgne tadašnjeg papu. Pošto nije imao način da vrati dug, okrenuo se protiv Reda i 1300. ih optužio za jeres i bogohuljenje i naložio smrtnu kaznu za ključne predstavnike.

Avinjonski papa Klement V naredio je hapšenje svih templara u novembru 1307, ali crkveni koncil 1311. većinom glasova bio protiv raspuštanja i uništenja Templarskog reda, tako da su oni u svim drugim evropskim zemljama (osim Francuske) oslobađani od optužbi i proglašavani nevinima. Ipak, Klement V je zbog pritiska Filipa IV, naredio raspuštanje reda 22. marta 1312, a templarsku imovinu po celoj Evropi dao Malteškim vitezovima i na zaplenu svetovnim vladarima. Templari koji su priznali jeres i tražili crkveni oprost, poslati su u penziju u samostane i kuće koje su nekada bile u vlasništvu Reda, a ostali su mučeni, ispitivani, zatvarani i ubijani.

Jedan od poslednjih kojima se sudilo pred posebnom komisijom koju je osnovao papa, bio je poslednji Veliki majstor reda – Žak de Mole. On je osuđen na doživotni zatvor, ali je nakon protesta i odbacivanja svog iznuđenog priznanja, spaljen na lomači za primer ostalima.

Međutim, neki smatraju da se stvari nisu odvijale baš tako i da je moć Vitezova Templara nakon ovih događaja bila čak i veće, nego pre pada u Francuskoj.

Različiti pisani tragovi svedoče da je flota od 18 templarskih brodova usidrena u La Rošelu iskorištena za bekstvo. Naravno, neke članove Francuzi nisu uspeli da uhvate i njihova sudbina je predmet raznih debata i istraživanja.

Žan de Šalon, jedan od članovareda, svedočio je da su pomenute galije prepune zlata, zaplovile u druge krajeve i da su neki od njih završili u Škotskoj.

Izvor: vecernji.hr

Objavljeno u Planeta

Stari Rimljani pili su krv ubijenih gladijatora jer su verovali da ovaj ritual prenosi njihovu hrabrost i vitalnost.

1. Nisu (svi) umirali mladi
Iako je službeni životni vek u starom Rimu iznosio samo 25 godina, mnogi Rimljani živeli su duboko do starosti. Na nizak prosek uticale su česte smrti žena tokom poroda, kao i visoka stopa mortaliteta kod beba. Ostatak je u proseku živeo kao i u današnje doba.

2. Pili su krv ubijenih gladijatora
Stari Rimljani pili su krv ubijenih gladijatora jer su verovali da ovaj ritual prenosi njihovu hrabrost i vitalnost. Nekoliko autora opisalo je postupak skupljanja krvi nakon borbi, ali i prodaje u medicinske svrhe. Neki su smatrali i da je krv gladijatora lek za epilepsiju.

3. Vreme je za njih bio relativan pojam
Rimski sat mogao je da traje 75 minuta tokom leta i 44 minuta u zimi, s obzirom na to da su mnogi Rimljani zavisili od sunca. Naime, 12 dnevnih sati započelo je u zoru, a 12 noćnih sati nakon zalaska sunca. U različitim godišnjim dobima dužina sata se menjala, pa su mnogi Rimljani bili tolerantni kada je u pitanju bila tačnost.

4. Samo su bogati nosili ljubičasto
Stari Rimljani su procenjivali ljude po izgledu – tačnije po boji odeće. Sve nijanse smeđe, žute, sive i crne smatrali su se znakovima siromaštva. S druge strane, crvena, ljubičasta i zelena nastale su uz pomoć veštačkih boja koje su dopremljene iz daleka i bile su skupe. Zbog toga su bile jedan od znakova bogatstva.

5. Spojene obrve bile su znak inteligencije
Guste i spojene obrve bile su na ceni u starom Rimu, a pogotovo kod žena, jer su se smatrale znakom velike inteligencije. Upravo zato, mnoge dame su želele da pojačaju dlakavost na ovom delu tela. Na primer, lepile su veštačke obrve napravljene od kozje dlake da bi izgledale pametnije.

6. Stomatološka pomagala su bila tražena
Stari Rimljani su brinuli o svojim zubima, pa su zubari bili vrlo popularni. Tome svedoči i arheološki pronalazak ženske čeljusti s protezom. Naučnici veruju da su drevna stomatološka pomagala poput improvizovanih implantata i zubnih proteza više bile demonstracija moći i bogatstva nego stvar potrebe.

7. Ispijanje otrova je bila svakodnevna pojava
Na kraju 1. veka rimski carevi su uveli tradiciju svakodnevnog ispijanja malih količina otrova kako bi stvorili imunitet od opasnih supstanci. Kombinacija otrova nazivala se mitridat prema istoimenom kralju koji je prvi iskušao ovu metodu.

8. Povraćanje na gozbama je bilo normalno
Stari Rimljani su voleli da preteruju u hrani i piću, pa su uveli tradiciju povraćanja tokom svojih gozbi. Prema Seneki, jeli bi sve dok im ne bi pozlilo. Nakon toga su podsticali povraćanje kako bi mogli da nastave da uživaju u jelu i piću.

9. Rimljanke su farbale kosu
Iako je farbana kosa na ženi isprva bila znak da se ona bavi najstarijim zanatom na svetu, treća supruga cara Klaudija – Valerija Mesalina uvela je ovu praksu u modu među sve dame. Isprva su se farbale samo perike, a kasnije je rimsko plemstvo to činilo i sa sopstvenom kosom.

10. Urinom su prali rublje
Stari Rimljani koristili su ljudski urin za pranje svoje odeće. Verovali su da amonijak iz urina pomaže u otklanjanju mrlja.

Izvor: B92

Objavljeno u Planeta

Veliki filozofi, poput Sokrata, Ničea, Seneke, mudro su govorili o sreći i kako najlakše (p)ostati srećan.

Bertrand Rasel

“Od svih oblika opreznosti, oprez u ljubavi je možda najfatalniji za istinski sreću.“

Nije uobičajeno da se neko kao Rasel, ljubitelj matematike, nauke i logike, bavi nečim tako prolaznim, kao što je sreća. Ali njegova ideja da se sreća može naći u predaji osećanjima ljubavi zaista ukazuje na istinitost, a savremena nauka je izgleda na njegovoj strani.

Fridrih Niče

“Sreća je osećaj da se moć povećava – da je otpor prevaziđen.“

Za jednog nihilistu kao što je Niče, sreća je neka vrsta kontrole koju osoba ima nad svojim okruženjem. Ovaj nemački filozof je često pisao o uticaju koje moć (ili nedostatak moći) može da ima na ljudska iskustva.

Džon Stjuart Mil

“Naučio sam da tražim svoju sreću tako što sam ograničio svoje želje, pre nego da sam pokušavao da ih zadovoljim.“

Titan liberalizma, Mil je možda i najvažnija figura sa te strane u istoriji. On je širio svoje ideje o slobodi kada god je mogao. Kada je reč o sreći, on je usvojio mudrost starih Grka. Umesto da preplavi svoj život dobrima, Mil je verovao u utilitarizam. Verovao je u korišćenje stvari samo ako imaju svrhu, ako ne, izbacivao ih je iz svog života.

Sokrat

“Vidite, ključ sreće nije u traganju za nečim većim, već u razvijanju mogućnosti za uživanje u malim stvarima.“

Za Sokrata, jednog od najvećih drevnih mislilaca, sreća ne leži u spoljašnjim nagrada i pohvalama, već dolazi iz privatnog, unutrašnjeg uspeha koji su ljudi podarili sami sebi. Kada sklonimo naše potrebe, naučićemo da vrednujemo jednostavnija zadovoljstva.

Konfučije

“Što više čovek usmeri razmišljanje na dobre misli, bolji će biti i njegov svet i svet u celini.“

Ova Konfučijeva rečenica je prenošena kroz istoriju u različitim kontekstima, knjigama poput “Moći pozitivnog mišljenja“ , ali i u nedavnom istraživanju kognitivnog ponašanja, koje je pomoglo ljudima da pronađu vezu između svojih misli, osećanja i ponašanja. Prema Konfučiju, sreća je proročanstvo samoispunjenja, koje se ponavlja kako sve više pronalazimo razloge našeg opstanka.

Seneka

“Najveći blagoslov za čovečanstvo nalazi se u nama i na dohvat ruke. Mudar čovek je zadovoljan svojom sudbinom, kakva god da je, bez želje za onim što nije.“

Lao Ce

“Ako ste depresivni, živite u prošlosti. Ako ste anksiozni, živite u budućnosti. Ako ste u miru, živite u sadašnjosti.“

Neka istraživanja pokazuju da su ljudi najsrećniji kada rade stvari koje zahtevaju njihovu punu pažnju: dobar razgovor, kreativni zadaci ili seks.

Kirkegor

“Život nije problem koji treba rešiti, već stvarnost koju treba iskusiti.“

Kirkegor smatra da sreća proizilazi iz potpune prisutnosti u trenutku, uživanja u njemu. Kada prestanemo da pretvaramo okolnosti u probleme i počnemo da razmišljamo o njima kao o iskustvima, iz njih možemo izvući zadovoljstvo.

Henri dejvid Toro

“Sreća je kao leptir; što ga više juriš, više će te izbegavati, ali ako usmeriš pažnju na druge stvari, on će doći i sesti na tvoje rame.”

Izvor: B92

Objavljeno u Planeta
četvrtak, 03 novembar 2016 00:00

Somborski sir za kafane i bečki dvor

Svetski priznat brend usavršile salašarke iz negdašnje Bačko-bodroške županije. Recept za “bogovski” delikates kriju majke od ćerki, a odaju svekrve snajama kako bi tajna ostala u kući

U TEM Somboru svega ima i svega je bilo, ali nešto najbolje što je ikad postojalo je sir “za dušu i lek”, čiju su proizvodnju usavršile salašarke nekadašnje Bačko-bodroške županije. Somborski sir, sa zaštićenim geografskim poreklom, bio je jedini autohtoni sir s prostora bivše Jugoslavije koji je priznala Svetska mlekarska organizacija. Oni koji su ga probali, danas ga čežnjivo traže, jer se proizvodi u simboličnim količinama, a nekad je služen i u kafanama.


- Najnormalnija stvar u somborskim kafanama pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila je porcija somborskog sira za doručak, užinu i večeru. Uz sir, koji je bio posut slatkom alevom paprikom, servirani su isečena glavica crnog luka i parče hleba, a nuđena je i čaša belog vina ili špricera - svedoči Miroslav Božin, novinar iz Stapara, sela kod Sombora, koje održava tradiciju proizvodnje somborskog sira.

Najstariji pisani trag o prodaji ovog sira potiče iz 1748. godine, kad je zabeleženo da je u Novom Sadu “za jednu kačicu sira naplaćivana pijačarina od tri novca”. Veliku trgovinu somborskim sirom započeo je krajem 19. veka Daša Grujić, koji ga je prodavao širom Austrougarske. Omiljeni sir jeo se i na bečkom dvoru, a tridesetih godina prošlog veka trgovac Žarko Ćirilov ga je plasirao u Pariz.

Posle Drugog svetskog rata, somborski sir je pravio prehrambeni kombinat “Bačka”, a kasnije i mlekara “Somboled”.

- Dolazili smo vozom u Sombor, pa fijakerom do “Bačke”, na uglu Pariske ulice i “Ćelavog trga”. Sir se nalazio u velikoj kačici od desetak kilograma. Sekli su ga dugačkim, oštrim nožem u kriške, pa stavljali na plitki tanjir. Iz njega su izlazili ljubav salašarki koje su ga pravile i prodavale u belim maramama i keceljama na pijaci, čistota podneblja i ukusi ravnice. Bio je to bogovski sir - sećanje je novinara Ljube Vukmanovića iz Novog Sada.

Somborski sir je gotovo dva veka pravljen isključivo od punomasnog ovčijeg mleka, a danas je njegova dominantna osnova kravlje mleko. Osim po božanstvenom ukusu i žućkasto-beloj boji, somborski sir je prepoznatljiv i po tome što trećina “kipi” iz kačice i liči na uskislo testo ili klobuk ogromne pečurke.

- Ministarstvo prosvete je 1920. godine tražilo da 16 učenica izučava somborsko sirarstvo. Gradski senat je odgovorio da to nije moguće, jer ne postoji žena u Somboru koja bi odala porodičnu tajnu pravljenja somborskog sira. Ni majke ćerkama nisu prenosile recept da njihovom udajom ne bi otišao u drugu kuću. Isključivo su tajnu otkrivale svekrve snajama - predočava somborski hroničar Milan Stepanović.

Izvor: Novosti

Objavljeno u Somborske vesti

Ove godine se navršava 40 godina od premijernog prikazivanja televizijske serije "Grlom u jagode". Jubilej se obeležava u Kulturnom centru Beograd, gde će od večeras do 30. oktobra biti prikazano svih 10 epizoda serije.

Serija koja je davno prevazišla status televizijskog programa i u međuvremenu postala fenomen pop kulture prati život mladih ljudi u Beogradu 60-ih godina: Igranke i tuče na Kalemegdanu, farmerke iz Trsta, ploče iz Londona, letovanja u Istri i Dalmaciji, gradske lepotice s umetničke scene, sportska dešavanja, velike ličnosti koje su prošle kroz Beograd.

Glavni lik je Bane Bumbar, a kako bi Banetu izgledao današnji Beograd, objasnio je za N1 Branko Cvejić.

"Na žalost, izgleda da ne bi. To je scena kad se oni premišljaju na železničkoj stanici da li da idu u Pariz ili da ostanu. Onda jedan kaže: Ma ne, zamisli kad budemo u staračkom domu pa neka dvojica u Parizu kažu 'ajmo u Beograd, to je prava stvar. E sad, šta vi mislite, da li je prava stvar?", upitao je Cvejić.

Narednih dana imaćemo priliku da na jednom mestu vidimo autore i ekipu kultne serije, kao i da pogledamo, po ko zna koji put, sve epizode, ali na bioskopskom platnu.

U tom periodu izaći će i knjiga posvećena godišnjici, koju su priredili Maja Medić i Stefan Arsenijević.

Izvor: N1

Objavljeno u Vojvodina/Srbija
sreda, 26 oktobar 2016 00:00

EKSKLUZIVNO: Katakombe ispod Apatina?!

Kopajući kanal za temelje na periferiji Apatina, u Ladjarskoj ulici majstori su sasvim slučajno došli do možda epohalnog otkrića za istoriju grada.

Na dubini jedva većoj od jednog metra naišli su na svod koji liči na početak zidane gradjevine ili neku vrstu ulaza. Zbog žurbe da svoje radove završi pre zime, domaćin čije ime iz razumljivih razloga ne pominjemo nije bio zainteresovan za dalja arheološka istraživanja. Sudeći po vidjenom, dublja analiza stručnjaka bi na ovom mestu dovela do zapanjujućih rezultata.

Vekovne teorije da postoje podzemni kanali sa jedne na drugu stranu Dunava ovim slučajnim otkrićem ponovo dobijaju na aktuelnosti. Da li je baš ovde početak ili kraj tog tunela, s obzirom da je ovo mesto od obale Dunava udaljeno jedva 500 metara? Za koji dan mogući ulaz u katakombe ispod Apatina će biti zatrpan novim temeljom. Za naredne vekove, do pronalaska neke slične gradjevine ostaje večna dilema: Šta je ispod?

Izvor: 025info

Objavljeno u Apatin
sreda, 12 oktobar 2016 00:00

Ivan Ivančević

Vrhunski gimnastičar,visoki svetski funkcioner u ovom sportu i prvi u svetu međunarodni sudija Ivan Ivančević, rođen je na današnji dan, 12. oktobra 1913. godine u Somboru.

U periodu između dva svetska rata bio je stalni član državne reprezentacije i jedan od najboiljih na krugovima u svetu. Posle rata bio je vodnik i trener muške državne reprezentacije.

Drugi čovek svetske gimnasrike bio je 16 godina, od 1960. do 1976. godine U tom periodu bio je glavni organizator i vrhovni sudija takmičenja gimnastičara na Olimpijskim igrama u Minhenu i Montrealu.

Bio je prvi međunarodni gimnastički sudija u svetu sa knjižicom broj jedan. Vrhovni sudija bio je na više svetskih i evropskih prvenstava i drugih svetskih turnira. Umro je 11. avgusta 1990. godine.

Autor: Dušan Kolundžija

Bačka Palanka - naselje od samo 30.000 duša iznedrilo čak 27 znamenitih ličnosti. Među istaknutim Palančanima general koji je ratovao s Napoleonom, filolog koji je podučavao Karađorđevića...

PALANAČKI mentalitet ne stanuje u malim ili velikim mestima, već u glavama ljudi. Da nije tako, zar bi mala opština Bačka Palanka sa oko 30.000 duša, u svojoj istoriji iznedrila 27 znamenitih ljudi?

Upravo taj slavni podatak, kao i neslavna činjenica da se malo koji narod ume zaboravom ogrešiti o svoje znamenite pretke, kao što umeju Srbi, naveli su književnika dr Nebojšu Kuzmanovića da sve istaknute ličnosti Bačke Palanke sabere u jednu knjigu “Srpske duhovne vertikale” (Matica srpska, Novi Sad, 2016).

Tako su se znameniti Palančani obreli u istoj knjizi prvi put otkako je Palanke, a pod tim imenom ova varoš pomenuta je još 1593. Varoš mala, a istorijom bogata.

- Potrebno je s vremena na vreme da zastanemo, zamislimo se i pogledamo u ogledalo kako ne bismo zaboravili da mi ovde gde sada jesmo, ne bismo ni bili, a ni postojali, da nije bilo naših predaka, naročito onih koji su stvarali dela po meri lepog, dobrog i istinitog - kaže Kuzmanović.

A, Bačka Palanka imala je ugledne sveštenike, narodne poslanike, filozofe, generale, književnike, pedagoge... Jedan od njih je sveštenik i ikonopisac Rafail Miloradović, potomak hercegovačke plemićke porodice Hrabrena Miloradovića. Godinu Rafailovog rođenja Palančani su zaturili u sećanju, ali pamte da je 1735. učestvovao na crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima. Kao sekretar episkopa bačkog Visariona Pavlovića bavio se ikonopisom. Jedina potpisana ikona “Bogorodica sa Hristom” naslikana je 1724. u Palanci, a danas se čuva u pravoslavnom hramu u Neštinu. Upokojio se 1758. i počiva u porti novosadskog Sabornog hrama.

General Andrija Stojčević (1758-1810) pripada rodu koji je dao plemiće, ali i jednog od najsvetijih izdanaka Srpske pravoslavne crkve, Njegovu svetost patrijarha Pavla, čije je svetovno ime bilo Gojko Stojčević. Stojčević je imao blistavu vojničku karijeru. Kao vojnik u habsburškoj vojsci 1793. bio je postavljen za zapovednika Brodskog graničarskog puka, a u austrijsko-turskom ratu (1788-1791) komandovao je Slavonskim dobrovoljačkim odredom, bio komandant Devetog petrovaradinskog puka. Kao general borio se na italijanskom ratištu protiv Napoleonovih snaga.

Doktor filozofije Atanasije Vlahović (1782-1850) bio je paroh segedinski, peštanski i starobečejski. Upamćen je kao učen čovek i darovit propovednik. No, zbog stava da kaluđeri nemaju pravo da snevaju o episkopskom zvanju, pao je u nemilost mitropolita Stratimirovića, koji mu je poručio da ako ove svoje propovedi štampa, da će ga lišti čina sveštenika. Taj sukob rezultirao je prelaskom Vlahovića u katolicizam, zbog čega se pred kraj života gorko pokajao.

- Teško mi je braćo, umreti van svetog pravoslavlja, van moga srpskog naroda, no Bog je pravedan i sudiće svakom po pravdi - zapisao je Vlahović uoči smrti.

Trgovac, izdavač i knjižar Georgije Kirjaković (1784-1846) bio je jedan od najboljih poznavalaca srpske književnosti. Pokušao je 1843. da otvori knjižaru, ali nije dobio dozvolu, pa je knjige srpskih pisaca prodavao ilegalno. Slala mu ih je Matica srpska iz Pešte, a Joakim Vujić i drugi savremenici - pisci poveravali su mu svoja dela. On se trudio da pisana reč što više prodre u srpski narod.

Palančane su zadužili i Đorđe Marković Koder (1806-1891), pesnik, autor speva “Romoranka” (1862) i prevodilac, učitelj mačevanja i gimnastike i svetski putnik, o kome je pisao Jaša Ignjatović.

Za nezaborav je i Avram Borđoški (1814-1891), sveštenik u Martonošu, Gornjem Kovilju i Stanišiću i paroh silbaški, zatim Jeftimije Vukadinović (1833-1906), crkveni pisac, profesor i prota koga je odlikovao Georgije Branković, te Stevan Bolmanac (1834-1909), književnik i autor tekstova o pčelarstvu. Među viđenijim Palančanima u Kuzmanovićevoj knjizi su i lekar Radivoje Petrović (1840-1878), pravnik i književnik Đorđe Bugarski (1841-1892), političari Mile Bradvarović (1843-1890) i Bogoljub Miletić (1852-1892).

Filolog Momčilo Ivanić (1853-1916) bio je nastavnik Đorđu Karađorđeviću 1903. godine, a putujući glumac Milivoje Barbarić (1861-1925) svrstan je među najbolje srpske glumce s kraja 19. i početkom 20. veka. Njemu je podignuto spomen-obeležje u Skadarliji.

Poznati književnik Boško Petrović (1869-1913) objavljivao je pesme u listovima “Javor”, “Stražilovo” i u “Brankovom kolu”. Lazar Borđoški (1870-1926) za pedagoški rad odlikovan je Ordenom Sv. Save, a Gligorije Mirković (1877-1962) bio je ugledni profesor i nacionalni radnik.

Sveštenik Miloje T. Marcikić (1884-1963) bio je poslanik Dunavske banovine, Lazar Mirković (1885-1968) ostavio je trag u istoriji umetnosti, kao i što su u medicini Sava Bugarski (1897-1945) i Milenko Merić (1899-1975).

REZBAR, KALUĐER, UČITELj I PISAC

POTOMKE su zadužili i - rezbar i autor ikonostasa za crkve u Bačkoj i Sremu Georgije Dević (upokojio se 1849), njegov učenik Sava Ljubinković koji je izrezbario ikonostase u hramovima u Planinskom Grabovu i u Svilošu, medicinar Svetislav Petrović (1861-1881), glumac, pisac i kaluđer Đorđe German Jovanović (1863 -1892), te Božidar Borđoški (1867-1922), književnik koga je nagrađivala Matica srpska.

PESNIKINjA, UNUKA SVETOZARA MILETIĆA

MEĐU 27 istaknutih Bačkopalančana samo je jedna žena - spisateljica Zorka Lazić (1878-1948), unuka (po bočnoj liniji) narodnog tribuna Svetozara Miletića i supruga poznatog pisca Sime Lukinog Lazića. Objavljivala je poeziju i tekstove o ženskom pitanju u listovima “Zastava”, “Žena”, “Dečije novine”. Jedino štampano delo joj je “Himna mom dedi Svetozaru Miletiću”.

Izvor: Novosti

Objavljeno u Vojvodina/Srbija

Hiljadu godina nakon što je propalo Zapadno Rimsko Carstvo, Istočno ili Vizantija stajalo je uspravno.

Međutim i u vizantijskom dvoru bilo je intriga, tajni i skandala.

Predstavljamo vam deset najzanimljivijih činjenica o Istočnom Rimskom Carstvu:

10. Ubistva

Mnogi vizantijski carevi su ubijeni. Konstantin II je prebijen na smrt kutijom za sapun dok se opuštao u kupatilu. Mihajlo III je izgubio obe šake, pokušavajući da zaustavi udarac mačem. Nićifor II Foka upozoren je da se sprema atentat i naredio da se palata pretraži, ali je njegova žena sakrila ubice u svojoj sobi koju nijedan stražar nije smeo da pretraži. Izboli su ga na smrt iste noći.

Ipak, neki su otišli sa ovog sveta u velikom stilu. Lav V Jermenin, kome je na Božić priređena zaseda u crkvi, dohvatio je teški krst sa oltara i borio se sa ubicama prerušenim u monahe u Aja Sofiji dok mu nisu odsekli ruku i tako ga savladali.

9. Sakaćenje

U ono vreme, svaki fizički nedostatak smatrao se preprekom za dolazak na tron. Zato su mnogi carevi sakatili svoje rivale, umesto da ih ubijaju. Vađenje očiju, sečenje nosa i jezika često su bile mere kojima su pribegavali.

Jovan IV Laskaris živeo je 40 godina, nakon što su ga oslepeli, a carica Irena lično je oslepela rođenog sina zbog neposlušnosti i to u prostoriji u kojoj ga je rodila, a mladić je nedugo potom preminuo od zadobijenih rana.

Međutim, neki ljudi su uprkos svemu nastavljali da se bore za svoje ciljeve. Vasilije Lakapin je kastriran kao dečak, kako bi se sprečilo da u odraslom dobu pravi probleme. Pošto mu je tron zbog toga bio zabranjen, Vasilije je postao moćan dvorjanin koji je imao velikog uticaja na cara.

8. Car bez nosa

Justinijan II je prvi put zbačen s prestola 695. godine. Pobunjenici su mu odsekli nos i zasekli jezik, a onda ga prognali na Krim. To nije sprečilo cara da pobegne u zemlju Hazara i počne da kuje plan za povratak na vlast. Novi car podmitio je Hazare da ubiju svog gosta, ali je Justinijan bio na vreme upozoren i lično je zadavio zaverenike, a onda ribarskim brodom pobegao u Bugarsku.

Sklopivši savez sa bugarskim kanom, Justinijan se vratio u Konstantinopolj i poveo vojsku kroz gradsku kanalizaciju, pravo do centra i žestoko se osvetio neprijateljima. Ponovo je zauzeo tron i vladao još šest godina noseći zlatni nos i koristeći tumača komunicirao s drugima zbog nerazgovetnog govora.

Pošto je bio surov vladar, ponovo je zbačen 711. Ovog puta su ga pobunjenici ubili.

7. Intrige

Konstantinopolj je svakako bio novi Rim. Evnusi i dvorjani igrali su igru moći i vladali kroz careve.

U devetom veku, jedan takav evnuh Stavrakije, pomogao je carici Ireni da oslepi i zbaci sopstvenog sina. Uskoro je njegovu moć preoteo evnuh Etios, koji je skovao plan da ubije svog brata cara.

Ipak, možda i najveći zaverenik Konstantinopolja bio je Nićifor, ministar finansija, koji je organizovao puč i vladao kao samoproglašeni car, sve dok ga nisu ubili Bugari i njegovu lobanju pretvorili u pehar.

Atmosfera intrige trajala je sve do pada Konstantinopolja. Čak i kad su Osmanlije došli pred kapije grada, veliki vojvoda Luka Notaras, navodno je tražio veze da za svoje sinove obezbedi isplative pozicije na dvoru.

6. Građanski rat

U devetom veku Mihajlo I je bio prinuđen da se povuče sa prestola pod pritiskom tri generala Lava V Jermenina, Mihajla II Amorijca i Tome Slovena.

Lav je postao car, ali kad se posvađao s Mihajlom II, ubijen je na božićnoj liturgiji. Toma Sloven se zatim pobunio protiv Mihajla, što je izazvalo pravi građanski rat koji je opasno oslabio carstvo u ratu protiv Arapa.

Slični problemi javili su se i u 10. veku, kad je pobuna Varda Foke ugušena akcijom generala Varda Sklira. Kada se evnuh Vasilije Lakapin okrenuo protiv Sklira, ovaj je žestoko uzvratio, što je Lakapina primoralo da oslobodi Foku iz zatvora i pošalje ga na neprijatelja.

Foka je porazio Sklira u jednoj borbi i uništio sve njegove vojnike. Verovali ili ne, posle svega, Foka, Sklir i Lakapin, na kraju su se udružili protiv mladog cara Vasilija II Bugaroubice.

Car ih je savladao i pobio, a kasnije ostao upamćen kao vladar koji je oslepeo na hiljade bugarskih zarobljenika, a zatim poslao nazad u njihovu otadžbinu. Tamo ih je dočekao car Samuilo, koji je od šoka koji je doživeo videvši povorku 15.000 slepih vojnika, dva dana kasnije umro.

5. Rođeni u purpuru

Vizantijci su dugo smatrali purpurnu boju carskom i samo članovima carske porodice bilo je dozvoljeno da nose određene nijanse iste. Tako je napravljena i posebna soba u kojoj su zidovi bili obloženi skupocenim kamenom porfirom.

Careva deca rođena u ovoj sobi dobijala su naziv porfirogenit (“rođeni u porfiru”). Oni nisu smeli da se venčavaju sa strancima, ali je Vladimir I Veliki zahtevao i dobio nevestu “rođenu u purpuru”, kao naplatu za vojnu pomoć i prelazak u hrišćanstvo.

Porfirogeniti su takođe bili vrlo poštovani od strane naroda, pa je Konstantin VII, koji je zbačen još kao dete, zbog povlaštenog statusa bio desna ruka cara još 24 godine.

Od smrti Vasilija II, jedina deca rođena u purpurnoj sobi bile su sestre Teodora i Zoja. Građani Konstantinopolja su se bunili na svaki pokušaj da se one skinu s vlasti i one su upravljale carstvom do Teodorine smrti 1056.

4. Pobune

Građani najvećeg grada u to vreme na Zemlji, nikad se nisu ustručavali da se bore za svoja prava. Najpoznatiji primer su plavi i zeleni timovi trkača kočijama, koji su se ujedinili protiv Justinijana I.

Car je bio spreman da pobegne, ali ga je spasila žena Teodora, koja je izjavila da bi radije umrla kao carica, nego živela kao obična žena. Pobunjenici su nedugo potom masakrirani.

Nisu sve pobune bile dovoljno jake da destabilizuju carstvo. Jedan krvav rađanski rat okončan je zatvorskom pobunom.

Veliki Vojvoda Aleksije Apokavk bio je u poseti zatvoru, kada su ga politički zatvorenici ubili.

Slobodoljublje građana Konstantinopolja preživelo je i invaziju Osmanlija i mnogi sultani morali su da se kriju u Topkapi palati dok je besna rulja ubijala njihove vizire.

3. Kastracija

Evnusi su služili na visokim pozicijama Istočnog Rimskog Carstva jer su smatrani bezopasnim, budući da nisu mogli da imaju svoje potomstvo.

Međutim, mnogi među njima postali su moćni činioci političkog života, a jedan od njih Jovan Orfanotrof, postao je toliko uspešan u guranju sopstvene braće na društvenoj lestvici, da je car naredio kastraciju i egzil za celu njegovu porodicu.

Kastracija je tehnički bila ilegalna u carstvu, pa su mnogi evnusi bili porobljeni van granica kao deca, a zatim kastrirani neposredno pre prelaska granice. Ipak, siromašni građani pribegavali su kastriranju svojih sinova u nadi da će uspeti da se uspnu na društvnoj lestvici.

2. Belo roblje

Prema mnogim istorijskim svedočanstvima iz tog vremana, evnusi su često služili kao seksualni robovi, jer su zadržavali mladolik izgled. To je zvanično bilo zabranjeno, ali je crkva pokušavala da nađe način da zabrani orgije, a da pritom ne osudi robovlasništvo (i time uvredi cara).

Problem je ilustrovan u Žitiju Andreja Jurodivog, u kom se sva krivica baca na evnuhe.

Jedan lik iz žitija ističe da “ako rob odbije da se povinuje, svakako znaš koliko će patiti, biti mučen i prebijan”, ali Andrej kaže da “ako robovi ne udovolje strastima svojih gospodara, biće trostruko blagosloveni, a zbog mučenja kojim ih podvrgnu, postaće mučenici”

1. Solunski Ziloti

Carstvo je 1341. prolazilo kroz jedan od građanskih ratova. Novi car imao je samo devet godina i prijatelj njegovog oca Jovan Kantakuzin proglašen je za regenta. Dečakova majka Ana i veliki vojvoda Aleksije Apokavk udružili su se da smaknu regenta i izazvali veliki konflikt.

Za to vreme u Solunu, narod je preuzeo kontrolu od aristokratije. Ovi revolucionari koji su sebe zvali Zilotima, borili su se za prava sirotinje. Prema pisanim svedočanstvima iz tog vremena, Ziloti su napadali i ubijali bogate.

Njihovo veće vladalo je Solunom tokom građanskog rata i neko vreme polagalo račune velikom vojvodi Apokavku, ali su ostali protivnici aristokratije i na posletku, ubili njegovog sina.

Revolucija je ugušena tek kad je Jovan Kantakuzin postao car. Neki Ziloti pozvali su srpskog kralja Stefana Dušana da zauzme grad, ali drugi su u tome videli nepatriotski čin i došlo je do unutrašnjih sukoba. Kantakuzin je lako zauzeo grad i pobio vođe Zilota.

Izvor: B92

Objavljeno u Planeta
nedelja, 24 januar 2016 06:35

Vojvođanske priče: Bircuz pamti salašare

Jedna od omiljenih kafana radi već više od 130 godina. "Lončić", pijaca, vašar, crkva redovna maršuta Somboraca.

UTOČIŠTE ljudi koji su živeli na salašima, ali i kutak za običan svet koji je oduvek voleo pravi bircuz. Onaj bački, boemski, sa kvalitetnom hranom i, naravno, dobrom tamburaškom muzikom. Znalo se da kad ovde zasvira tamburaška "banda", takve nema nigde na severu Bačke.

Ime, pomalo neobično. Tradicija se već meri decenijama. Reč je o najstarijoj kafani u Somboru. O čuvenom, vazda popularnom i hvaljenom "Lončiću". Osnovana je odviše davne 1884. godine, a nalazi se u Ulici Miloša Obilića broj 8. Kad Somborce pitate: "Gde je 'Lončić'", bez razmišljanja će vam odgovoriti: "Samo tražite kružni tok i najstarije gradsko naselje Prnjavor".

Mnogo godina je ova kafana bila i svratište salašara. Tačnije, njihov drugi dom, kada sa svojih udaljenih salaša dođu u varoš. U dvorištu i pod strejama kafane ostavljali bi konje i kola i odlazili u varoš: na pijacu, vašare ili u crkvu. Najčešće su odlazili na varošku pijacu kako bi prodali ono što su proizveli: mleko, sir, jaja, voće i povrće, meso... Znalo se da će ih, po povratku, sačekati otimareni konji za koje je, kao i za sve ono što su imali u kolima, bio zadužen neko od pomoćnih radnika kafane.

- Salašari bi svraćali u kafanu na rakiju, vino, špricer. Često su i gostima plaćali piće. To je bila neka vrsta vraćanja duga vlasniku kafane koji je angažovao pomoćnog radnika da im pripazi konje i imovinu. On bi obavezno dobijao bakšiš - kao da lista bogat letopis "Lončića" Aleksandar Katić, sin Jele i Lazara Katića, sadašnjih vlasnika ovog boemskog mesta. - Ovde su se, nekada davno, održavali i razni skupovi i politički zborovi.

Prvi vlasnik kafane bio je Bogoljub Hiđoš, kome je pomagala supruga Eržebet. Godinima je "Lončić" menjao vlasnike, ali ne i enterijer. Zgrada je ostala ista kao pre mnogo decenija, mada je s vremenom morala da se malo dotera. Dotrajale stolove i stolice vlasnici su popravljali ili zamenjivali autentičnim. Oblik čaša, šank, karirani stolnjaci... Sve je isto kao nekada.

Lazar i Jela Katić o kafani brinu od 1977. godine, a kafanskim poslom uglavnom se bavi Aleksandar. Kafanski letopis je prepun lepih uspomena. I dragih gostiju. Pa i raznih zgoda i nezgoda. Zabeležen je, pre mnogo godina, i ovaj događaj: došli u kafanu roditelji sa tek krštenom bebom. Jedna, druga, treća tura. I bebi, izgleda, prijala kafanska atmosfera, pa se ućutala. A roditelji, onako veseli, poželeli da promene kafanu. I krenu bez deteta. Jednostavno, maligani su učinili svoje tako da su bebu zaboravili u kafani. Srećom, hitri konobari su bebu brzo predali roditeljima. Naravno, u drugoj kafani.

Ili ova, takođe istinita dogodovština: gost Franja Krnčar Tuntika, inače nadničar, jednog je sumornog dana 1992. godine stajao kraj šanka, kada je vlasnica Jela ispred kafanskih vrata ugledala najlon kesu. Zamolila ga je da je donese. Kad je otvorila, u trenu je zanemela. Unutra su bili svežnjevi deviza. Brzo je izbrojala 8.000 nemačkih maraka. Sve je prijavljeno policiji kako bi se pronašao vlasnik novca, a Franja je novu čašicu rakije popio na veresiju, jer u džepu nije imao ni žute banke!

U godinama što su prohujale u "Lončić" su, kao gosti, svraćali ugledni Somborci, boemi, boljestojeći seljaci, običan svet... Poslednje dve decenije ovde dolaze i mlađi gosti kako prekinuli tradiciju svojih dedova i očeva.

Zvonce za turu pića

U KAFANI "Lončić" i danas postoji odvojeni prostor za kartaroše, koji uz priču i piće prekraćuju vreme. Pored stola je i malo zvonce kojim gosti dozivaju konobara da ponovi turu pića.

Izvor: Večernje novosti

Objavljeno u Drugi pišu
sreda, 19 avgust 2015 05:24

Zaboravljeni Somborci na filmskom platnu

Filmsko-dokumentaristička produkcija Gradske biblioteke Karlo Bijelicki će uskoro predstaviti, upravo montiran, još jedan dokumentarni film u vezi sa zavičajnom istorijom, kulturnom baštinom i u vezi sa ljudima koji su ostavili traga u našoj sredini. Da podsetimo, somborska biblioteka je objavila film o Vojnom vazduhoplovno-nastavnom centru Sombor, kao prilog obimom velikoj knjizi koja predstavlja istoriju aerodroma, zatim je objavila film povodom 40 godina kontinuiranog izlaženja časopisa za kulturu Dometi, čija će projekcija u septembru mesecu biti održana i u Matici srpskoj. Biblioteka je objavila i film povodom 170 godina od osnivanja čitaoničkog društva, zajedno sa Srpskom čitaonicom Laza Kostić u Somboru. Svi bibliotečki dokumentarci uvek su dostupni na youtube kanalu gradske biblioteke, javno su predstavljeni, a emitovani su i na nekoliko televizija.

Ovoga puta reč je dokumentarnom filmu dužine 53 minuta pod nazivom Zaboravljeni Somborci. Naime, u ovoj minutaži predstavljeni su likovi i dela pet izabaranih Somboraca, sa kojima mali broj ljudi u našem gradu jeste upoznat, te je stoga ovo bio i motiv za snimanje ovakvog serijala. Ideja potiče iz biblioteke, kao što je i realizovana od strane iste a u filmu su po prvi put javnosti prikazane ličnosti i njihov rad i postignuća na jedan prijemčiv i pregledan način, sa namerom da se oni zaboravljeni vrate kolektivnom sećanju i pronađu svoje zasluženo mesto u istorijskom pamćenju onoga što je iz našeg Sombora, onih pojedinaca izuzetnih postignuća i zasluga koje su ostvarili u svojim životima. U filmu su predstavljeni: Ivan Ivančević, Josif Šlezinger, Atanasije Nikolić, Ede Margalić i Milka Grgurov. Razlog zbog kojega ovom prilikom ne navodimo pojedinosti u vezi sa ovim osobama je upravo taj što bi to, i u najmanjem obimu, zahtevalo da se o svakom od njim, samo nabrajajući ono najkarakterističnije i navodeći doprinose koje su činili, napiše onoliko, koliko ni ova vest ili najava, ne može da proprati. Film je u produkciji Gradske biblioteke Karlo Bijelciki u Somboru, brojni su saradnici iz ustanova kulture našega grada, snimano je na više lokacija a film je u režiji dr Miroslava Stojisavljevića na tekst hroničara Milana Vojnovića.

Javno prikazivanje filma uz propratnu tribinu biće priređeno u toku septembra meseca tekuće godine.

Objavljeno u Somborske vesti

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top