Vojvodina/Srbija

9. mart - nakon četvrt veka samo tiha uspomena

Danas se navršava 25 godina od devetomartovskih demonstracija 1991. u Beogradu, prvog masovnog građanskog otpora režimu Slobodana Miloševića.

Deveti mart postao je simbol borbe i građanskog otpora, ali i jedan od simbola velikih i neostvarenih snova i propuštenih šansi u novijoj srpskoj istoriji.

Četvrt veka nakon dana koji je, uz 5. oktobar, mogao da bude urezan kao praznik, ostala je samo uspomena, na koju se iz godine u godinu sve tiše osvrću i sami akteri.

Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković izveo građane na ulice, pre dve godine, zbog izborne kampanje, obeležavanje godišnjice jednog od važnijih datuma u novijoj političkoj istoriji "pomerio" je na 8. mart. 

Prošle godine SPO je 9. marta u prvi plan stavio proslavu 25 godina postojanja stranke, a spominjanje devetomartovskih demonstracija bilo je skoro neprimetno. 

Sada, kada se predizborna kampanja za predstojeće vanredne izbore tek zahuktava, SPO koji je na izbornoj listi SNS-a, oglasio se kratkim saopštenjem kojim se, pre svega, obraća generacijama rođenim posle devetomartovskih demonstracija. 

U nekoliko pasusa SPO navodi šta se zbilo te, sada već davne, 1991. i ističe da “ništa slično više ne sme da se ponovi” i da je “deveti mart i pamćenje i opomena”. 

Iako se o 9. martu, s godinama govori sve manje, važno je spomenuti iskorak koji se smatra temeljem kasnijih demokratskih promena u Srbiji. Mnogi su saglasni u mišljenju da ne bi bilo ni demonstracija 1996. i 1997. godine, niti 5. oktobra 2000. godine da nije bilo 9. marta. 

Demonstracije 9. marta su na ulice izvele oko 100.000 ljudi, po gradu je razmešteno više od 10.000 policajaca, a beogradski asfalt su gazili i vojni tenkovi. Žestoki sukobi su odneli dva života, a deveti mart se "prelio" u "plišanu revoluciju" i doneo prve pobede protiv Miloševića. 

Ipak, za rušenje njegovog režima nije bilo snage i bilo je potrebno još skoro celih deset godina. Zato i danas ostaje pitanje - da li bi sav užas koji je zadesio bivšu Jugoslaviju bio izbegnut da je režim tada bio konačno pobeđen.

Izlazak građana na ulice organizovao je Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković 16. februara 1991. proglasom pozvao na demonstracije "9. marta, tačno u podne, na Trgu republike" zbog huškačkog izveštavanja TV Beograd, koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom. 

Direktan povod za poziv da "TV Bastilja mora pasti" bio je državni komentar koji je pročitao urednik Slavko Budihna, u kome se navodi da SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj, "što je suprotno vitalnim, istorijskim interesima srpskog naroda". 

Glavni zahtevi demonstracija bili su smene direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika - Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.Miloševićev režim nije želeo da dozvoli demonstracije, pa je policija blokirala prilaze Trgu i od jutra počela da potiskuje demonstrante, koristeći palice, suzavac i vodene topove.

Lideri opozicije su se pred naletom policije sklonili u Narodno pozorište, a sa terase tog zdanja Drašković je demonstrantima izdao komandu "Juriš!" 

Tada su počeli žestoki, višečasovni sukobi na ulicama Beograda. 

U haosu su poginuli maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod "Londona" pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara kod "Beograđanke". 

Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno je 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među kojima i Drašković.

Tog dana je policija nasilno zabranila rad Radija B92 i cenzurisala Televiziju Studio B. Miloševićev zahtev za zabranu zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti" sproveo je ministar policije Radmilo Bogdanović. 

Uveče su ulice bile potpuno puste, policija je tokom noći hapsila na desetine demonstranata, a "mir" su čuvali tenkovi, koje je režim izveo na ulice u večernjim časovima."Deveti mart" ipak nije završen te noći. 

Studenti su se organizovali i 10. marta su se okupili na Terazijskom platou gde su uz podršku građana pored ostavki čelnika i urednika državne televizije, zatražili i ostavku ministra policije, oslobađanje svih uhapšenih i omogućavanje rada B92 i Studija B. 

Dan kasnije, na Ušću je SPS organizovao kontra-miting sa kog je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije". Studenti su tokom mitinga nazivani "ustašama" i "huliganima". 

Tada je brojnim podelama u društvu dodata još jedna - "roditelji na Ušću, deca na Terazijama". 

Studenti su nastavili sa danonoćnim protestima i svojom "plišanom revolucijom" sve do 14. marta, kada su svi njihovi zahtevi prihvaćeni. 

Usvojene su ostavke Mitevića i Bogdanovića, smenjeni su urednici TV Beograd, B92 i Studio B su nastavili sa radom, a oslobođeni su svi uhapšeni.

Na kraju vredi podsetiti i na reči Dragane Milojević Srdić, jednog od devetomartovskih simbola, čija je slika kako prkosi vodenom topu sa uzdignuta tri prsta obišla svet: 

"Danas gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost."

Izvor: b92

Tagovano
Share this article

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top