Somborske vesti

Riđica - selo na kraju srpskog dela Carskog druma

Do pre nekoliko godina važilo je pravilo da za Riđicu, selo na samom rubu somborskog gradskog područja, mare jedino operateri mobilne telefonije.

Jer odatle nema više puta, ili da se putnik namernik vrati odakle je i došao, iako se selo ispresecano kanalima i rečicom Plazović kao kakva vojvođanska Venecija nalazi na pompezno zvanom Carskom drumu. Carevina koje je ovaj drum povezivao, Otomanskog i Habzburškog, više nema, ali eto, ostade spomen na yadu koja je Stambol i svetlu Vijenu spajala, a Riđičanci odlučiše da, kad već drugi neće, sami sebe na mape vrate. Zalaktiše se, iskrčiše od Boga danu peskovitu zemlju za nove vinograde, po kojima su im i preci bili poznati, pa toče vina koja su jako daleko od onog, pre deceniju dve, posprdnog „riđičkog salatnog“, pa i negdanje rugalice danas pohode ovdašnje vinarije ne bi li na astal dobrog vina varoškim gostima izneli.

Kao i svi vinogradari i vinari u pravoslavnom svetu i ovdašnji svet je o Svetom Trifunu na usnule vinograde izašao, uz sveštenika , koljivo i blagorodnu biljku osveštao, ovogodišnjem slavskom kumu Dragoljubu Mitroviću i njegovoj čeljadi čestitao, baš kao i Radoslavu -Mišku Tripkoviću koji se slave za sledeću godinu primio. Bilo posle i jela i pića i vinarsko - vinogradarskih divana, razmene saveta, pa što da ne i pohvala i pokuda, baš kao i dogovora o tome šta im je činiti ne bi li ovdašnje Udruženje vinogradara i vinara „Riđički vinogradi“ još kojeg, pored tridesetak postojećih, članova privuklo, ne bi li se pored dvestotinak hektara pod rodnom lozom još koja parcela otarasila pustog ratarenja i vinogradom se zarudila. Računa ovdašnji vinarski svet da će i on neke hasne od nedavnog poklona gradu imati, da će i on svoj reprezentativni prostor dobiti, sad kada je konačno rešena sudbina čuvenog kaštela koji se u centru sela godinama, decenijama već, samo urušava.

Vlastelinstvo Riđicu, od Habzburga je kupio 1801. Imre Kovač, dobivši sa njim i plemićku titulu. Kaštel iznad sela, uz potok Plazović, zidali su kmetovi sa imanja, pod rukovodstvom graditelja Bišofa iz Baje. U duhu tog vremena i društvenog statusa, oko kaštela je zasnovan engleski park po projektu pejzažiste Franje Hitera iz Češke i sve je otmeno izgledalo dok „urbi et orbi“ nije došlo do tektonskih poremećaja izazvanih svetskim ratovima. Nestadoše spahije, njihovom sudbinom se uputiše i Karađorđevi potomci, pa posle drugog svetskog klanja odluči nova, naravno narodna, vlast da se od gospodskog letnjikovca škola napravi. Bejaše kaštel pun dečije graje, dok male Riđičance ne zameniše poljo - zadrugari, a već kada se približiše i novi ratovi sa kaštelom koji bejaše i ničiji i svačiji poče se postupati baš tako : „ničiji-vražiji“.

Propade i ono malo sjaja što soc - realizam nije ogulio sa fasada i zidova moćnog zdanja, pa više ruglu no zamku sličan ode na privatizacioni doboš u novom milenijumu. Ni tako mu se sudbina nije popravila, čak ga i požar dodatno obogalji, menjaše zlosrećne i radu nesklone vlasnike sve dok u njegov posed pre neke tri godine ne dođe somborska firma „Meteor komerc“. Kako nisu od onih „mašna - tašna“ firmi, već ozbiljno poljodelačko i prerađivačko preduzeće, smesta ponudiše varoškim vlastima da im kaštel poklone, da se za selu potrebite svrhe koristi, ali i da niko na njemu ne zarađuje. Vlasti kao vlasti, trebalo je „samo“ tri godine ne bi li se grad primio poklona uslovljenog jedino tim da na zdanju bude istaknut natpis da se radi o poklonu „Meteor komerca” i njegovih vlasnika porodice Drobilović. Lepo i na polzu narodu riđičkom, koji već sa komšijama iz Mađarske, tamo niz carski drum, planira ne bi li se kakvog prekograničnog fonda Jevropskog domogao. A ako i to prođe kao i prošlogodišnja vinogradarska berba, nema sumnje, berićetno biće.
Tekst i foto: M. Miljenović

Izvor: Dnevnik.rs

Tagovano
Share this article

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top